Ova ispovest nije napisana samo da bi ispričala ono što se dogodilo.
Nasilje ne počinje uvek pretnjom. Često počinje poverenjem. Autoritetom. Osećajem da smo dobili priliku koju ne smemo da propustimo. Počinje pomeranjem granica koje je teško imenovati dok se događaju.
Mnogo godina kasnije, mogu jasnije da sagledam obrasce ponašanja, manipulacije i zloupotrebe poverenja koji su tada bili skriveni iza lažnog predstavljanja profesionalnog autoriteta, duhovnosti, umetnosti, psiholoških objašnjenja.
Zato sam uz pojedine delove ove ispovesti označila signale koje danas prepoznajem.
Ne da bih menjala prošlost, već da bih pomogla drugima da lakše prepoznaju ono što ja tada nisam umela.
Ako ova priča pomogne makar jednoj osobi da ozbiljnije shvati sopstveni osećaj nelagodnosti, da veruje svojim granicama i da ranije prepozna situaciju koja nije bezbedna, onda njeno deljenje ima smisla.
Ovo je bio početak.
Krenulo je sve u maju 2016.godine.
Upoznala sam reditelja pravoslavnih filmova na dečijoj predstavi koju sam igrala. Predstavio kao psihoterapeut, reditelj, otac tri devojčice, hrišćanin, uzoran muž, defektolog.
Signal koji danas prepoznajem: Pozivanje na autoritet, ugled i moralni identitet. Titule i društveni status ne govore ništa o tome kako će se neko ponašati.
Upoznala nas je starija koleginica u koju sam imala poverenja.
Signal koji danas prepoznajem: Poverenje pozajmljeno preko treće osobe. Kada nekoga upoznamo preko osobe kojoj verujemo, često automatski spuštamo oprez.
Tom prilikom, nakon dečije predstave, prišao mi je i pozvao na kasting, razgovor.
Rekao da radi na tekstovima Bergmana i da snima film u koprodukciji sa Grčkom.
Ukoliko me zanima da mogu da zakažem sastanak kod njegove sekretarice Ane i dao mi je broj telefona.
Posle nekoliko dana, zvala sam da zakažem sastanak.
Nije bilo slobodnih termina ranije i nakon tri nedelje sam zakazala termin.
Adresa je na Novom Beogradu.
Kada sam ulazila u zgradu, zvonila na interfon videla sam samo prezime.
Popela sam se stepenicama na drugi sprat.
Kada se popne stepenicama, vrata su pravo u produžetku stepenica.
Kada sam ušla u hodniku su bil okačeni plakati filmova, starijih kolega.
Zaključao je vrata i objasnio da u zgradi ima jedan ludak koji je preživeo rat i da im tako povremeno upada u stan sa nožem i pravi situacije i da zbog toga zaključava.
Signal koji danas prepoznajem: Prihvatanje situacije koja mi je bila neobična zato što je odmah dobila logično objašnjenje
Tada sam imala 25, a on 44 godine.
To je bio stan, adaptiran u kancelariju. Na policama su knjige, ikone, mirisalo je na tamjan.
Plakati filmova koje je radio sa svojom produkcijom. Kada se uđe u tu prostoriju sa desne strane je ugaona garnitura, mali sto, a levo je fotelja u kojoj on uvek sedi.
Sela sam na ugaonu garnituru, bila je neudobna jer trazi od osobe da se u nju “uvali”. Bilo mi je neprijatno pa sam sedela napred, u aktivnom stanju na ivici.
Prvih sat i po vremena upoznavanja
Pošeo je da se predstavlja. Rekao mi je da je psihoterapeut i reditelj. Da je bio učitelj, radio 20 godina u školi, sa decom od 1 do 4.razreda.
Nakon toga pitao je mene o mojoj porodici, roditeljima. Saznao je da su mi se roditelji razveli, još kada sam imala 9 godina, zbog alkoholizma, mama je trpela nasilje od oca.
Da nemam dobre odnose sa tatom, da se skoro i ne vidjamo. U mojoj okolini nije bilo muške stabilne figure. Mama je izasla sa nas dvoje sama na ulicu, živeli smo u 15 kvadrata.
Tu sam završila i osnovnu, srednju skolu i fakultet. Imam brata, mlađeg 8 godina. Mama se ponovo udala, ne živimo zajedno. Imam polubrata.
Signal : Veoma brzo ulaženje u najranjivije delove mog života na prvom sastanku.
Nikada nećeš moći da igraš glavne uloge
Nakon toga počinje da analizira predstavu u kojoj sam igrala. Skreće mi paznju da je mislio da ima 16 godina ali kada je video kako glumim, uvideo je da imam više godina, sigurno sam završila fakultet.
Glumac sam brine o rekvizizti, kostimu, scenografiji u pozorištu u kome sam igrala dečiju predstavu. Ja sam prolazila i sklanjala svoje stvari, šoljice, prala rekvizitu. Rekao mi je da ja ne mogu da igram glavne uloge, ako ću da budem pepeljuga u tom pozorištu. Da tako mogu da igram samo sporedne uloge. Da je potrebno da odrastem, oslobodim svoju potentnost. Inicijativu, da zauzmem prostor.
Signal: Potkopavanje samopouzdanja pod maskom stručne procene.
Počela sam da se znojim od neprijatnosti, on je na to skrenuo pažnju. Bilo mi je neprijatno. Pojavili su se kolutovi od znoja na garderobi.
Pošto mi je bilo neugodno da sedim, sedela sam na svojim šakama.
Signal: Telo je reagovalo mnogo pre nego što sam razumela zašto mi je neprijatno.
Obratio je pažnju na moje sedenje/ rekao da imam sindrom Petra Pana, devojčice koja ne želi da odraste.
Signal : Etiketiranje i psihološko tumačenje moje ličnosti bez mog pristanka i bez profesionalnog konteksta.
Postavljao mi je intimna pitanja. Koliko dugo sam u vezi, koliko često imam seksualne odnose. Da li sam nekada bila u odnosu sa ženom.
Signal koji danas prepoznajem: Pomeranje razgovora sa profesionalnih tema na seksualne teme bez jasnog razloga.
Bilo mi je neprijatno, odgovarala sam taksativno na pitanja.
Rekao mi je da ne mogu da igram ulogu za koju traži glumicu i rekao da govorim nešto što imam spremno.
Govoriila sam pesmu “Bara” od Vislave Šimborske.
Kada sam počela da govorim, prekidao mi je govorio da ne dišem.
Da ne znam da dišem, da plitko disem i da dišem dublje. Davao mi je indikacije dok sam govorila tekst. U tom govoru ustao je sa fotelje, uzeo me za dlan i poljubio me je u srdedište dlana.
Signal koji danas prepoznajem: Prvo probijanje fizičke granice pod izgovorom bliskosti, rada ili metodologije.
Bilo mi je neprijatno, pomerila sam dlan.
Signal koji danas prepoznajem: Nelagodnost i povlačenje jesu granica, čak i kada nisu izgovoreni naglas.
Uzeo me je za ruku i podigao sa te ugaone garniture i govorio mi da dišem i da nastavim da govorim tekst, vodio me je kroz prostor i izveo iz sobe, vodio levo i uveo u wc. Bio je potpuni mrak. Zatvorio je vrata i nabio me uz bočni zid. Osetila sam pločice i njegovo telo pribijeno uz mene.
Signal koji danas prepoznajem: Izolacija i premeštanje iz profesionalnog prostora u prostor u kome nemam pregled situacije.
Uplasila sam se i zaledila. U prostoriji je bilo potpuno mračno. Nisam mogla da vidim raspored prostora.
Zaleđenost (freeze reakcija) je prirodna reakcija nervnog sistema na opasnost i ne predstavlja pristanak.
Samo sam čula i njegovo dahtanje i disanje i ruku koja ide od kolena ka butini i ka medjunožju. Disao mi je za vrat i osećala sam se zarobljeno. Nisam znala kao izgleda prostorija, samo je bio potpuni mrak i vrata su se nalazila sa moje desne strane, blokirana.
Pružala sam otpor rukama i telom, skupljala noge ali je on pod pritiskom nabijao svoje telo uz moje. Stavio mu je svoju desnu ruku u gaće. Bila sam zaleđena.
Disao mi je uz vrat, lizao vrat i dahtao na uvo. Od straha nisam mogla da nađem izlaz. Posle nekog vremena se sam zaustavio. Odskrinuo vrata i počeo da pere ruke.
Naziralo se svetlo, izašla sam iz kupatila. Bila sam u šoku, nema.
Oprao je ruke, napravio otklon kao da se ništa značajno nije dogodilo. Rekao mi je da sednem na ugaonu garnituru i počeo da prica svoje utiske. Rekao mi je da moram mnogo da radim, da moram da poradim na svojoj inicijativi. Bez toga ništa ne mogu da uradim u životu. Da je gluma život i da je vazno da svedočimo likove koje igramo i da moram da poradim na svojoj inicijativi. Ovo je poslednja prilika da to promenim.
Signal koji danas prepoznajem: Normalizacija događaja i stvaranje utiska da je problem u mojoj percepciji, a ne u onome što se dogodilo.
Objašnjavao je svoju “metodologiju”, pričao o haptici, “čednom poljupcu”, poredio sve sa liturgijskim činom. Da glumac mora da ima tajnu.
Signal koji danas prepoznajem: Davanje uzvišenih, umetničkih, terapeutskih ili duhovnih objašnjenja ponašanju koje je prešlo moje granice.
Nasilje se ponavljalo godinama u različitim oblicima. Osećala sam krivicu, sram i ogroman strah.
Lekcija koju danas vidim: Nasilje retko počinje nasiljem. Najčešće počinje pomeranjem granica koje u tom trenutku deluje bezazleno, zbunjujuće ili teško objašnjivo.
Lekcija koju mi je neopišivo žao što nisam sprovela: Nikad više da se ne pojavim, niti javim.
